Пређи на садржај

Selenasta kiselina

С Википедије, слободне енциклопедије
Selenasta kiselina
Structural formula
Ball-and-stick model
Nazivi
IUPAC naziv
Selenasta kiselina
Identifikacija
3D model (Jmol)
ChEBI
ChemSpider
ECHA InfoCard 100.029.067
KEGG[1]
UNII
  • O=[Se](O)O
Svojstva
H2SeO3
Molarna masa 128,97 g/mol
Agregatno stanje beli higroskopni kristali
Gustina 3,0 g/cm3
Tačka topljenja razlaže se na 70 °C
veoma je rastvorna
Rastvorljivost rastvorna u etanolu
Srodna jedinjenja
Drugi anjoni
selenova kiselina
selan
Drugi katjoni
natrijum selenit
Srodna jedinjenja
sumporasta kiselina
telurasta kiselina
Ukoliko nije drugačije napomenuto, podaci se odnose na standardno stanje materijala (na 25 °C [77 °F], 100 kPa).
ДаY verifikuj (šta je ДаYНеН ?)
Reference infokutije

Selenasta kiselina je hemijsko jedinjenje sa formulom H2SeO3. Strukturno, ona se preciznije opisuje sa (HO)2SeO. Ona je glavna oksokiselina selena. Druga je selenova kiselina.[4][5][6]

Formiranje i osobine

[уреди | уреди извор]

Selenasta kiselina je analogna sumporastoj kiselini, mada se ona lakše može izolovati. Selenasta kiselina se lako formira dodatkom selen dioksida u vodu. Kao kristalina materija, ova ima piramidalne molekule koji su međusobno povezani vodoničnim vezama. U rastvoru ona je diprotična kiselina:[6]

H
2
SeO
3
H+
+ HSeO
3
(pKa = 2.62)
HSeO
3
H+
+ SeO2−
3
(pKa = 8.32)

Ona ima blago oksidacionu prirodu, mada su njene reakcije kinetički spore. U 1 M H+
:

H
2
SeO
3
+ 4 H+
+ 4 -
e
⇌ Se + 3 H
2
O
(Eo = +0.74 V)

U 1 M OH
:

SeO2−
3
+ 4 -
e
+ 3 H
2
O
⇌ Se + 6 OH
(Eo = −0.37 V)

Ona se koristi u organskoj sintezi za pripremu 1,2-diketona (e.g. glioksala).[7]

  1. ^ Joanne Wixon; Douglas Kell (2000). „Website Review: The Kyoto Encyclopedia of Genes and Genomes — KEGG”. Yeast. 17 (1): 48—55. doi:10.1002/(SICI)1097-0061(200004)17:1<48::AID-YEA2>3.0.CO;2-H. 
  2. ^ Li Q, Cheng T, Wang Y, Bryant SH (2010). „PubChem as a public resource for drug discovery.”. Drug Discov Today. 15 (23-24): 1052—7. PMID 20970519. doi:10.1016/j.drudis.2010.10.003.  уреди
  3. ^ Evan E. Bolton; Yanli Wang; Paul A. Thiessen; Stephen H. Bryant (2008). „Chapter 12 PubChem: Integrated Platform of Small Molecules and Biological Activities”. Annual Reports in Computational Chemistry. 4: 217—241. doi:10.1016/S1574-1400(08)00012-1. 
  4. ^ Lide, David R. (1998). Handbook of Chemistry and Physics (87 изд.). Boca Raton, FL: CRC Press. стр. 4—81. ISBN 0-8493-0594-2. 
  5. ^ Housecroft, C. E.; Sharpe, A. G. (2008). Inorganic Chemistry (3. изд.). Prentice Hall. ISBN 978-0-13-175553-6. 
  6. ^ а б Holleman A. F.; Wiberg E. (2001). Inorganic Chemistry (1st изд.). San Diego: Academic Press. ISBN 0-12-352651-5. 
  7. ^ “Glyoxal Bisulfite”, Organic Syntheses, Collected Volume 3, pp. 438 (1955).

Spoljašnje veze

[уреди | уреди извор]